I majke mi, do mene je. Prvi put da izgovorim ovu rečenicu i da je zaista tako. Sve je to super što mi neko priča, i što vrlo često i čujem ono što volim i što mi znači. Ali, nekako izokrenem to protiv same sebe. Postanem neverni Toma, odem u preispitivanje da li je to baš tako i koja mračna namera se krije iza toga. Bezazlene situacije postanu najopasnije, ja od najbolje postanem najgora, a od ljubavi do mržnje mi treba dva minuta. Sve bi ovo bilo u redu kad bi ostalo na nivou razmišljanja i u mojoj glavi. Ali život piše drame pa to ispliva kroz dela i najčešće loše rezultate. Sledi scena iz filma bez određenog žanra…
U glavnoj ulozi JA. JA, koja sam izašla iz zone komfora. JA, u borbi sa slabošću svojih mišića i snagom volje da uradim nešto drugačije. JA, koju vuče strast za nečim neobičnim. JA, koja sam drugačija kada kažem: „Idem na mačevanje“. JA i taj januar mesec. Bliži se turnir u mačevanju. Prijavila sam se bez mnogo razmišljanja, jer učestvuje moja ekipa i oni iskusniji. Treniram tek 6 meseci i ne mogu da se pohvalim da sam baš vešta u tome. To je ok, jer tek pola godine držim floret i mlatim njime. Elegantno, doduše. Ostali su malo bolji od mene. Priznajem ima i gorih. No, ja sam jedinstvena! Dobro, ovo samopouzdanja ne traje dugo, više je u kratkim naletima. Jer, to sam JA 😊
I kako dani prolaze ja upadam u stanje blage uznemirenosti i samopozdanje mi pada na nivo malog miša koji sedi u ćošku i čeka mačku da ga ulovi. Grč u stomaku i kajanje što sam uopšte pomislila da mogu ovo da uradim je osećaj koji me pratio danima.
Instruktor: Hej, spremaš se za turnir?
Ja: Paaa, i ne baš. Mislim da sam pogrešila što sam se prijavila. Glupo mi je da drugima oduzimam vreme, jer ne znam baš dobro da mačujem. Šta ću tamo?
Instruktor: Kako šta ćeš? Da probaš. Misliš da su drugi spremniji od tebe? Ma, nisu. Nemoj da se sputavaš time da ne znaš. Testiraj se, ne koliko znaš, nego koliko si spremna da izađeš iz svoje kože!
Ja: Ah, kažeš to kao da je lako. Meni nije. Nisam nikad bila na turniru… Ne znam.. Ispašću smešna i smotana. Luzer… Jadničak…
Instruktor: A ako ne učestvuješ ispašćeš… Šta tačno?
I stvarno. Šta ja onda to ispadnem ako ne učestvujem? Publika. Pa stalno sam neka publika i vreme je da budem glavni akter!!! I zašto sam uopšte krenula da treniram ako neću imati tu novu ulogu: mačevalac. Htela sam da se oslobodim, da se učim da prva krenem i da umem da se odbranim. Saberi se luda glavo!
Svanuo je i taj dan, sunčano je i toplo za kraj januara. Dobro sam raspoložena i puca me ona pozitivna trema. Obukla sam odelo, uzela floret i masku i čekam prvog protivnika. Pozdravimo se viteški, slikamo za album i stanemo na svoja mesta. I u tom trenutku, dok mi srce lupa i mislim da ga svi čuju, JA krećem ka protivniku, JA radim prvi ispad, JA prva dobijam bod! Pa, ovo je sjajno! Ostali me bodre, instruktor je ponosan. Čak je i moj protivnik oduševljen. Nije očekivao i sam je postao motivisaniji. JA sam stvarno izašla iz svoje kože!!! Nizale su se borbe, bilo je osvojenih poena i većina časno izgubljenih. Ne žalim, u svojim očima sam pobednik. Atmosfera je bila fenomelna. Bodrili smo jedni druge, navijali za svakog podjednako i zaista bili srećni. Svi smo ustvari razmišljali isto: daj da probam, pa šta bude! Ovo je bio jedan od onih dana koje ću pamtiti ceo život. Širila sam pozitivnu energiju na ljude oko sebe. Samo zato što sam probala.
A šta sam ja naučila iz ovoga? Da sam mega car kad hoću i mogu. A hoću i mogu samo kad promenim ugao gledanja. Kad situaciju izvrnem onako kako je najbolje za mene. Na način da mi donese ono što je meni važno. Uspeh. Sreću. Zadovoljstvo. Dobit. Samopouzdanje. Podršku. Sigurnost. Smirenost. Ne nužno tim redom i ne ceo paket.
Prošlo je nekoliko dana i kad su se utisci slegli, setim se da se ovo u NLP-u zove: reframe. Ja sam od miša postala opasna mačka, a podsećanje zašto sam počela da mačujem me samo još više motivisalo u samoj borbi. I sad gotovo svaki dan to radim. Udahnem i pomislim da možda nešto i nije onako kako mi se čini. Ne bavim se više ni pretpostavkama (jer su pretpostavke majke svih zaj.. prim.aut.) nego pitam ako mi nešto nije jasno. Najvažnije ne pomišljam više na ono najgore, nego na pozitivan ishod i koliko će mi to smeha doneti. Ovaj reframe je ostavio toliko snažan utisak na mene da sam na Instagramu @rifrejm. Inače, negujem srpski jezik, jer i to mi je važno 😊
NLP Sertifikacioni rad, drugi deo