Anđeoske gaće

Imam drugaricu koja je postala mama pre godinu dana. I odlično se snalazi, s obzirom na to da nema spoljne saradnike u vidu baba i deda jer oni žive u drugom gradu; kuvarice jer ona sama vrlo dobro kuva (a i kupila je neki spejšatl cooker); i dadilje jer realno, šta će joj kad je na porodiljskom.

Mnogo volim moju drugaricu. Ne zbog toga što umemo da isfilozofiramo sve živo i neživo do banalnosti i da se istom smejemo, nego što nije odustala od namere da sebi bude dobra. A ona vrlo dobro zna da kad je sebi dobra da je onda dobra svima, a posebno njima – mužu i potomku. I savršeno je briga da se pravda zbog toga.

Bilo je potrebno pet godina da joj se život promeni iz korena i očigledno da neće tu stati jer planira da se pozabavi svojom karijerom i postane licencirani kouč. Ne Milorad, nego kouč. Zna ona da ništa više neće biti kao pre i baš zato želi na vreme da stvori uslove za jedan miran i pristojan život. I uverena sam da će uspeti u tome i pre vremena. Jer to je moja drugarica!

E sad, da ipak život jedne majke nije bajka govori i to da ona, htela-ne htela, pripada jednoj Viber grupi, u kojoj je vasiona spojila sve superžene, superdomaćice, supermenjalicepelena, jednom rečju supermame. Nigde se poljupci i zagrljaji ne dele tako lako kao u toj grupi u kojoj su žene koje su se srele par puta u školici za trudnice i u porodilištu. Pršti od podrške i međusobnog razumevanja. Ali samo kad isto misle.

I onda mi ispriča situaciju od pre neki dan kada je jedna mama imala BAŠ veliku dilemu u vezi dremke i boravka. Naime, ta mama odmah posle posla uzima dete iz vrtića i zato ne stiže da odmori, i muž joj je predložio da dođe kući, pruži kičmu i posle toga ode po dete. Skroz razumno, zar ne? Ali! Njoj je „nekako nenormalno da se ona ODMARA (pola sata) dok njen mezimac sedi u boravku i možda jede kiflu sa eurokremom, a kod kuće ga čeka topla supica.“ I onda je moja drugarica upita šta je tu loše ako odvoji pola sata da bi se ODMORILA, što je bio dovoljan razlog da garnizon supermama krene u napad. Moja drugarica nije supermama, to su joj poručile. Ona je marsovac!

Sva zbunjena, jer ne razume u čemu je pogrešila, izvini se supermama i ode da gnječi krompir i karfiol za kašicu.

Ko je ovde lud? Od kad je postao greh odvojiti pola sata da bi se čovek ODMORIO? Od kad je problem kad je dete na sigurnom u boravku gde se zabavlja igračkama i vrlo verovatno druži sa drugom decom? I ono najvažnije, od kad to što ne mislimo isto znači da smo jedni protiv drugih ili preciznije bolji od drugih?

Sve češće se javljaju mislioci sa idejom da su dužni nekome nešto da objasne. Ako slikam svoje punačke butine, moram da ti objasnim zašto to radim; ako slikam svoje ožiljke, moram da ti objasnim da nisu ružni i da me boli uvo što ti ne možeš da ih gledaš; ako slikam svoje sise, moram da ti objasnim zašto mislim da je potrebno da ih i ti vidiš iako mi nisi ni ljubavnik ni doktor.

Nisu problem ni punačke butine, ni ožiljci ni sise, nego ta potreba da se slici da kontekst. Isto je i sa ovom supermamom. Zašto uopšte moraš da objasniš šta će ti pola sata ili zašto nećeš da ih iskoristiš? Kome se ti žališ ili koga ubeđuješ u ono što pričaš? Čije odobrenje tražiš? Ne verujem da ti je mama u grupi.

Sve više mi se čini da je onaj ko ima potrebu da naglašava da je nešto, zapravo, sve manje TO što naglašava. Ako neko mora da objasni zašto nešto radi, onda ili ne ume da prenese poruku ili traži podršku. Zamislimo jednog Andrića koji objašnjava kako je vešt na rečima ili jednog Benksija šta znače njegovi crteži. U glavi mi je Zdravko Čolić koji priča jaranima o svojoj harizmi.

Nigde nisam srela uspešnu osobu koja je isticala svoje rezultate. To je sastavni deo njene ličnosti, duboko veruje u ono što radi i nema potrebu da svetu priča o tome. Njoj je to… normalno. Štaviše, toliko je skromna da je to više i ne zanima. Shvatila je da njena moć uticaja leži u onoj “ćutim i radim”. U slučaju ove supermame verujem da je uopšte ne grize savest zbog njene dremke, nego je pokušavala da ostavi utisak supersupermame koja je brižna i požrtvovana. Da joj je stvarno krivo, bilo bi je sramota to da izgovori jer bi se plašila osude okoline, tj. grupe.

I o čemu je ovde reč? Reč je o lažnom samopredstavljanju. Ne mislim na izgled, šminku i garderobu, nego na pokušaj da se svetu predstavimo u onom svetlu u kojem se ni sami ne vidimo. Osoba koja mora da uveri druge da puca od samopouzdanja tako što opiše svaki žmarac duž kičme koji je doživela na tom putu prosvetljenja teško da „u prirodi“ to i živi. Onaj ko je samopouzdan ni ne obraća pažnju na to. Moguće da bi rekao da je samo vredan i organizovan. Ima i onih koji pričaju da bi biznis bez njih davno bio mrtav a dalje od Linkedina nisu stigli. Da ne pričam o onim likovima koji stalno nešto unapređuju, a za sobom ostavljaju pustoš.
Mnogi će reći kako žele da budu inspiracija pa zato pišu o tome. A šta to, u stvari, znači? Gledaj mene i divi mi se. Ja ću ti pojasniti, jer ti ne razumeš. A realno, koga boli uvo ko si ti? Da li ikome život zavisi od tebe i tvoje spoznaje? Zašto misliš da je nekome to važno?

I tu se vraćam na supermamu. Kome si ti dobra tako umorna i puna krivice? Kako ćeš detetu da objasniš da ti je bilo važnije da pozoveš fotografa da ti napravi slike za Instagram nego da ga pustiš da bude musavko? Šta ćeš reći detetu kad te pita zašto ima ove anđeoske gaće* na leđima kad ti izgledaš kao Gargamel i zašto izgleda kao da nije stvaran? Zašto te je uvredilo što ti je neko rekao da imaš pravo na svoje vreme? Šta se foliraš?

Šta je tu loše ako kažeš ne znam, ne umem, jebeno mi se spava. Smrde mi usrane pelene i karfiol koji spremam.  Šta je loše ako kažeš da ne voliš svoje bucmaste butine ili da su ti ožiljci ružni i da ne možeš da ih gledaš. Šta je loše ako kažeš da voliš svoje sise ili bicepse?

Šta je loše u tome da uopšte ne pričaš o tome šta ti smeta i šta bi da promeniš? Šta je loše u tome da prihvatiš da neko drugačije misli? Ako ti imaš pravo da pitaš zašto bi meni bilo uskraćeno pravo da ti odgovorim? Da li to znači da si ti bolja i vrednija osoba od mene? Teško…

* Jedna supermama iz grupe je podelila sliku svog mezimca sa krilima koje su izgledale kao gaće želeći da ga predstavi kao majkinog anđela, jer niko drugi ZABOGA osim nje nije rodio tako posebno biće. Ostale majke su valjda rodile običnu… decu? Ipak te anđeoske gaće ne može svako da nosi 🙂