Sve sam isplanirala. Samo još da propadne.

I…tako i bi.

Imala sam plan da počnem da radim. Našla sam posao posle jako dugo vremena. I to ne bilo kakav posao, nego onaj koji sam priželjkivala. Sve mi je bilo potaman i iskreno sam se radovala svemu što će doći. Kako ću potrošiti prvu platu, javiti svima lepe vesti, smišljala šta ću raditi…Ali, korona se pojavi i sve što sam isplanirala propade.

Trudim se da se što manje pitam šta sam ja bogu zgrešila jer ne želim da mi bude neizvesnije od ovog, ali nekad mi samo spontano izleti: “Pa, da li je moguće?” I ozbiljno se zamislim nad sudbinom kad se, naravno, isplačem. Ja sam od onih tipova koji misle da su uvek krivi i da su mogli bolje i više. Da nikad nije dobro, ali da je zato uvek savršeno nedovoljno. Radim na tome. Medžutim, u ovom slučaju nije do mene. Nije ni do druge strane. Ovo je klasična priča da je “uvek neko treći” kriv. I zaista jeste. Viša sila. I neću da se svađam sa Silom. Nek bude tako kako je zamislila.

Nema situacije koju sam isplanirala a da mi se Svemir nije umešao i skovao svoj plan. Ima on svoje razloge za to i na kraju mi pokaže da me ipak voli i da je dobro što je ispalo kako je ON hteo. Ali treba živeti do tog trenutka.

Plan je bio da ovim postom dočaram razne propale planove, kako se osećam, šta radim dok ništa ne radim, i kako ću dalje. Ali, ne mogu da planiram. Neka bude spontano. Ionako nije baš uvek sve pod mojom kontrolom.