Traženje posla je blago rečeno noćna mora, barem za mene. Nikakav izazov ne vidim u tome, osim nužnosti. Valjda i emitujem takvu energiju, pa ne uspevam da nađem ono što želim ili ne vidim baš najbolje. Međutim, s vremena na vreme pojavi se neki oglas koji me inispiriše, a to je bio i ovaj slučaj.
Sve je bilo drugačije kod ove firme: umesto klasičnog oglasa, na blogu su napisali šta traže. Detaljno su opisali ciljeve i šta se očekuje; istakli su svoje vrednosti i kulturu; realno su sagledali svoju poziciju i slabosti…ništa nisam imala da zamerim, sve je bilo u skladu sa mnom. S druge strane, bojazan da nisam dorasla situaciji me blokirala da uopšte konkurišem. Opet ja i moje stene spoticanja, ne kamen. A onda se vasiona smilovala i došao je trenutak kad sam osvestila šta zapravo znači cilj i kako ga kreirati i krenuti ka realizaciji.
Ciljevi mi nikad nisu bili jača strana, jer sam ih oduvek posmatrala kroz neke brojke ili sam ih naopako postavljala. Moraš to i to, tako i tako, do tad i tad. Izludelo me to! Pa, gde su tu emocije? A gde je ono što ja želim i što me čini srećnom? I dođe tako Borko i naglasi da moram očima, ušima i srcem da proživim svoj cilj, pa tek onda M.U.D.R.O da ga kreiram. Mogu i P.U.R.E da primenim. Čovečeeee, ovo je za mene bilo kao dobitak na lutriji. Konačno mozak da pozove srce da rade zajedno. I tako ja povedoh njih dvoje na izlet da kreiramo cilj – zaposlenje.
Prvo što sam uradila je potpuno prepuštanje toj slici kako sedim u kancelariji, obučena u novu garderobu, sa novom frizurom, kako pričam sa kolegama, čuje se lagana muzika u pozadini, kuckanje po tastaturi, smeh obavezan. Osećam se zadovoljno, samouvereno sa dozom treme koja me motiviše, volim priče ovih ljudi, nasmejana sam… Radim posao koji je dovoljno kreativan da se osećam posebnom. O, srce ludo!
A onda je mozak preuzeo kontrolu… Obzirom da su tako „posebni“ ne mogu da im pošaljem samo CV, nego i motivaciono pismo koje mora biti veoma upečatljivo. Ko sad još i to da piše. Hmm… Ma, najbolje da napravim video, ja kao na terapiji i žalim se svom terapeutu kako nisam našla posao i da tražim firmu koja je perspektivna, mlada, moderna i koja ulaže u ljude i gde ću ja pokazati svoj pun potencijal. Na njegovo pitanje da li postoji takva firma, odgovorim DA. Opišem ih u kratkim crtama i kako se moje radno iskustvo uklapa u njihove zahteve i da bi bilo sjajno da ostvarimo saradnju. Ismejemo se nekoliko puta i i za pola sata završimo sve. Ispalo je više nego odlično! Bili smo ponosni što smo to uradili. I u to vreme smo bili pod snažnim utiskom filma „Boemska rapsodija“ i pesme „We are the champions“ i Fredi nam je bio inspiracija za kreativnost, smelost i slobodu. Prvi korak – učinjen. Ok, i srce je dosta poguralo stvar.
Usledio je poziv na intervju. Bila sam spremna, dala sam odgovor na svako pitanje i upoznala neke nove ljude. Organizovali su grupni intervju gde smo u opuštenoj atmosferi pričali o svojim iskustvima. Često mislim da sam najgora u grupi, ali mi je ovo pomoglo da shvatim da nisam u pravu. Posle intervjua bila sam zadovoljna jer sve ide po planu i kako sam se nadala. Morala sam da razmišljam i o preprekama: prvo moja uverenja, onda konkurencija, pa moja ekspertiza. Pretpostavila sam da traže nekog sa više iskustva u velikoj kompaniji, jer nemaju razvijen ovaj sektor. A opet, moja energija i motivacija su uvek dobrodošle svakom timu. Tako da su mi šanse fifti-fifti.
Nakon nekoliko dana, usledio je poziv na drugi intervju. Sreći nije bilo kraja! I ovo je zahtevalo veći krug i još boljeg Fredija. Dođe i taj dan, ja sa jedne strane stola, njih dve prekoputa. Obratila sam pažnju na govor tela i kuda šaraju njhove oči. Usaglasila sam ton i izbor reči. Iako je sve bilo sjajno, na neka pitanja nisam znala odgovor, jer nisam imala dovoljno radnog iskustva. I to mi je bilo OK, nerealno je da sve znam i umem i uvek će biti boljih od mene. Javiće se za par dana sa odgovorom. Prolazili su dani u tom iščekivanju i nije bilo lako. Bilo je trenutaka kad sam dizala ruke od svega i strepela od svakog zvona telefona ili notifikacije. Čekanje mi nikad nije bilo jača strana i ovo je ta situacija gde mi je strpljenje najpotrebnije. Fredi je bio moje sidro kad god krenem da tonem. Prijatelji.. zlata vredni. Mislim da je to najveća vrednost koju sam osvestila.
Posle skoro dva meseca, dobila sam konačan odgovor. Nije ispalo kako sam očekivala, ali imaju me u vidu za neke buduće projekte. Utešna nagrada, ali i to je važno. Bio je to veliki poraz koji me paralisao par dana i učinio opet ranjivom i nesigurnom. A onda su me moji prijatelji podsetili da sam konačno imala cilj, onaj pravi i za svoju dušu i da sam iskoristila priliku. E to je to. Iskoristila sam šansu, a uvek će moći da se uradi i bolje i lepše. Podsetili su me da smo zajedno uradili neverovatnu stvar po prvi put i da je dalo neočekivano dobru reakciju i kako je bilo uživanje izaći iz one Zone i usuditi se! Koliko smo se svi prepustili tom talasu kreativnosti i pustili mašti na volju i da treba da budemo super srećni što smo imali priliku da dođemo, igramo se i pokidamo. Na kraju krajeva, we are all legends!
NLP Sertifikacioni rad, treći deo