Koliko često igrate sa sobom igru „Da te pitam…“? Ja svaki dan. I obožavam situacije kada slučajno dobijem odgovor na pitanje koje me muči odavno. To su oni A-HA momenti. Momenti koji me podstaknu i uvedu u novu fazu života. Retki su, zato im se i mnogo obradujem. Pomalo ih se i plašim. Jer, od tog A-HA momenta će se nešto promeniti u mom životu. A jesam li uvek spremna na promenu?
Cela 2018 godina mi je prošla u pitanju: Šta ću da radim sa sobom i kad će više ovo sve da se reši? I tako sedim, surfam, razmišljam i slučajno ili nije, naletim na ovu priču. Prvi korak nove faze života.
„Jedan od najvažnijih trenutaka u psihoterapiji jeste onaj kad klijent konačno shvati da niko neće doći: niko neće doći da popravi njegovo detinjstvo, niko neće doći da ga učini sretnim, niko neće doći da ga spasi. Ako želi da poboljša svoj život, mora to učiniti sam. Jednog dana, za vreme grupne tarapije, klijent sa očitim smislom za humor primetio je: – Stalno nam govorite da niko neće doći. Ali, Vi ste došli! – To je tačno, ali ja sam došao samo da vam kažem da niko neće doći.“
Istina je. Niko. Neće. Doći. Samo JA moram da dođem. Ali gde da dođem? Nemam pojma. Ne znam čak ni u kom pravcu da krenem. ’Ajmo sve ispočetka. Kad sam već rešila da dođem, naći ću i tu destinaciju. Sedim, surfam, razmišljam i slučajno, ili nije slučajno, naletim na ovu priču. Drugi korak nove faze života.
„Trening NLP Practitioner je jedan od najznačajnijih koraka koje možete napraviti na putu ličnog razvoja. NLP Practitioner je putovanje sa koga ćete se vratiti opremljeni osnovnim veštinama i najefikasnijim NLP tehnikama koje ćete moći da primenite u poslovnom i ličnom razvoju. Ovaj trening će promeniti vaš pogled na život i pomoći će vam da postanete bolja verzija sebe.“
Bolja verzija sebe. Sviđa mi se ovo. Imam sebe. Imam mesto. Najvažnije je da imam i način. Odgovorila sam sebi i na pitanje: KAKO? Sjajno! Em lični razvoj, em će biti korisno i za posao. To je to. Moj entuzijazam je neviđen do tad, nada još uvek postoji. Biće sve to onako kako sam zamislila. Nema šanse da pogrešim. Biće ovo procvat moj. Konačno ću biti proleće, ista kao i oni ljudi kojima se divim. Nema te sile koja će me sprečiti da… U tom trenutku mozak me čuo i upalio motor. Oh, ne. Servirao mi još milion i po pitanja! Stop, Bojana! Ukoči. Čekaj, polako… ne ide to baš tako.
Šta je NLP? Sedi opet surfaj. Dobro, čula sam za to. Nikad nisam razumela čemu služi i kako radi. Zamišljala sam to kao misli pozitivno i tako će i biti. Nešto mi je bilo sumnjivo. Ko su ti ljudi što drže obuke? Neki prodavci magle? Znam za NLP Centar i još neke tamo koji me nisu baš oduševili. Koliko to košta? Stavi ti to Bojana sve na papir. Vrati se u realnost, što mu dođe manje od psihoterapije na godišnjem nivou. Opaaaa! Koliko traje? Kao da je važno, imam slobodnog vremena koliko hoću. Koliko ljudi je u grupi? Ne može da ih bude 100. Imaću sreće jednom u životu da bude neki fini svet. Sad me obliva hladan znoj od svojih pitanja i stvaram sebi blagu nervozu. Nisam sela da surfam, preostaje mi da razmišljam. Da odem do Bulevara? Treći korak nove faze života.
Upoznam se sa Luicom, odslušam radionicu, izađem sa pozitivnim osećajem i shvatim da je to ono što mi je potrebno u ovom trenutku. Da mislim o sebi. Da moram da se menjam. Da znam kako da se menjam. Uplatim avans, krećem od novembra… Četvrti korak nove faze života. Ili prvi?
I počinjemo… Subota ujutru, 15-ak ljudi u grupi, ima nas raznih: neki vole da kasne, da se istaknu, da se našale, da ćute i mudruju. Niko nikom ne smeta. Dobra smo ekipa. Svi smo prepoznali svoje slabosti i šta želimo da promeni kod sebe. Razmenjujemo iskustva, smejemo se a bogami i trepćemo kad neko nešto kaže što nije u skladu sa nama. Jer zaboga, kako to da ne misliš kao ja? Ipak sam ja u pravu! A jesam li?
Život u praksi izgleda tako da imamo jednu situaciju, a dva različita pogleda na nju. I šta se desi kad počnemo da je obrađujemo? Konflikt, začinjen vikanjem, teškim rečima, uvredama, gubljenjem energije. A tek ono vreme koje provedemo razmišljajući o tome kad se sve završi. Šta sam drugo mogla da kažem ili da je najbolje bilo da prećutim. Kad bih mogla u jednoj reči da opišem čitav proces, ta reč bi bila PROPAST. A posle propasti ostane prazno polje, pustoš. A mora li ostati to baš tako? Ne mora, naravno.
Prvi princip koji sam naučila jeste da možemo različito misliti i da je to u redu. Moja mapa nije i tvoja mapa. I kad se izmestim iz svoje pozicije i uđem u tvoju, shvatim da si i ti ok, da može i tako da se razmišlja. A ako mogu u druge cipele, onda mogu i u treće. I šta vidim? Ah, ništa posebno, dvoje razgovaraju, razmenjuju mišljenja i … to je to. Ništa strašno se nije desilo. Ono što mi je bilo još važnije jeste da se ne zadržavam na tim situacijama. Ne razmišljam o njima danima, ne patim, ne konstruišem šta sam mogla drugačije da kažem. Ne osuđujem, jer svako bira najbolje za sebe. Za sebe, ne za mene. Postalo mi je manje važno šta će druga strana misliti o meni i da li sam ja nešto pogrešila. Imam pravo da budem svoja, a da ne ugrozim drugog ni na koji način. Izgleda da sam JA ipak došla…
NLP Sertifikacioni rad, prvi deo