Lako mi je sad kad je sve završeno i kad više nije ni važno. Onda sam prećutala jer nisam verovala. I milion puta sam prevrtela scenarije šta sam mogla bolje i drugačije i kajem se što sam propustila priliku da to i uradim. Izjeda me to.
Ostala sam nedorečena. Po tebi ispala budala. A samo sam uradila sam ono što je bilo dobro za mene, ali tebi se to nije svidelo. Uvek ti je samo jedno bilo važno: ti, o tebi, sa tobom, u vezi tebe. Ti. Ti. Ti. Izgleda da ni ja nisam drugačija.
Pluskvamperfekat – to smo sad mi. Nekada smo bili u budućnosti, smejali se sadašnjici, psovali ono što se juče desilo. Više bih volela da smo bezvremeni, jer to bi značilo da nas nije ni bilo i onda se ovo ne bi ni desilo. Ne bi ostao ovaj kiseo izraz lica, kao kad pojedeš limun.
Uživam u tvom uspehu i drago mi je ako te iko na tom putu prati. Obradovaću se svakoj tvojoj pobedi kao što si i ti mojoj. Trepnuti neću kad padneš. Praviću se da razumem.
Žao mi je zbog svega. Zbog vremena. Zbog svih priča. Zbog svih planova. Zbog uloženog truda. Zbog zablude. Zbog nas.
Ako nam se ponovo putevi ukrste, po pogledu ćeš znati koliko sam ti se obradovala.
p.s. f@#k you